Poetry Analysis

Zebsti u paklu

Rekoše mnogi da sećanje bledi, da nestaješ prostim kucanjem sata, a ja znadoh šta mi sledi, u meni do kraja biće rata.

Rekoše mnogi, spas je u veri, nedokazane istine nudiše ko lek, krv mi sa uplašenog lica speri, u srcu mi i dalje čuvaš svoj štek.

Rekoše mnogi, druge će doći, vremena ima ko da smo večni, godine idu, još će mnoge proći, smrt se bliži, al' nisu je svesni.

Istinu svako svoju ima, i od nje beži ko srna od vuka, sa mora života gasi se plima, za smislom ona traga i kuka.

Paklene vatre tuđega neba, peku i dalje i ne daju mira, rekoše svi, živeti treba, dok unutar mene tužbalica svira.

Umro sam davno i svo moje biće, ali i dalje služim kaznu Bogu, pod plaštom spasa vapajem sikćem, no njegovu gordost ne umilih strogu.

A ti si mogla od njega me spasti, i doneti mir orkanu u meni, ima u tome još i kakve slasti, no beli cvet u kosu zadeni.

A onda kreni daleko i dalje, gde ćeš od svega sakriti sebe, otiđi tamo gde se večno traje, da moje srce u paklu ne zebe.